Jedan čovek je umro i dospeo u raj. Međutim, u raju mu je ubrzo postalo dosadno. Anđeli su neprestano pevali, svirali na harfama, sve je to bilo lepo i krasno, ali on je oduvek bio čovek od akcije. Zato se obratio Svetom Petru i zamolio ga za premeštaj.
“Gdje si to mislio da odeš?” rekao je Sveti Petar.“Osim ako nećeš u pakao? Ne bih ti to preporučio.”
“Može li bar na kratko?” zamolio ga je čovek.
“To se nikad nije radilo, ali napraviću izuzetak – pustiću te na mesec dana.” I Sveti Petar mu je otvorio vrata pakla.
Čoveka je na ulazu sačekala limuzina koja ga je odvezla do jahte. Usledilo je putovanje kakvo nikad nije doživeo, uz obilje najdivnijih jela, najboljih pića, prelepih devojaka, noćni ribolov itd. Mesec dana prošlo je kao u snu.
Po povratku u raj, čoveku je bilo još dosadnije nego pre. Ubrzo se ponovo obratio Svetom Petru i zamolio da ga opet malo pusti u pakao.
“Takve šetnje tamo-vamo nikad nisu praktikovane. Ako toliko želiš u pakao, možeš da odeš, ali bez mogućnosti povratka.”
“Pristajem!” uskliknuo je čovek, već se naslađujući onim što ga je čekalo tamo.
Ali avaj! Čim su se teška vrata pakla muklo zalupila iza njega, čovek je počeo da propada u ponor na čijem dnu je ugledao gomilu užasnih đavola, koji su čekali da ga kukama ubace u ogroman lonac u kome se već kuvala gomila nesrećnika čiji su jauci sve glasnije dopirali do njega.
“Šta je ovo!?” kriknuo je.
“Pakao, brate” odgovorio je jedan đavo. “Ti izgleda ne razlikuješ turizam od emigracije.”
